|
“За Новокорићане
мало је било
важно како се звао тај рат, да ли Балкански или Светски - они то нису
ни могли
да разграниче. За њих је било важно да су пошли у рат на
"Турчина" 1912. године; па кад га истераше из Македоније, одоше на
Једрене да помажу и Бугарима,
одмах затим 1913. године одоше у рат са Бутарима и већ 1914. године са
Швабом. Ратовали су поново са Бугарима 1915.
године, као и цео српски народ, без прекида до победе 1918. године.”
ПРВО СЕЛО НА ЋОСИНОМ
БРОДУ
Према истраживању које је вршио професор
Маринко
Станојевић, а и према причању старих
Корићана, којима су о том досељавању причали њихови дедови и прадедови,
садашње
Ново Корито је насељено у другој половини XVIII
века. Према томе оно према мишљењу уваженог
професора, спада у новија насеља. Имало је, иако
кратку,
веома бурну историју, захваљујући
првенствено месту на којем се налазило. А налазило се на најнижем и
врло проходном прелазу из Загорја у
Тимок.
Прво село није настало на месту где се сада
налази већ источније на месту званом Ћосин брод, испод садашњег гробља
у
долини Коритске реке. Село се тада звало само Корито, као и
ранија два
поменута насеља. Досељеници су билииз загорских
села. Досељавали су се због личне и
имовинске несигурности која је у
то време владала у Загорју.
Крајем XVII
и
почетком XVIII
века простор источне Србије
и Тимока је био опустео, а на простору
садашњег села није било насеља, пошто су претходна била расељена и
опустела. На
згаришту ранијих насеља сигурно су остали бар неки
материјални трагови по којима се могло распознати да су ту била села, а
вероватно и неке породице
на скривеним местима.
Оправдано се може претпоставити да су се неки,
ако не
и сви преживели становници расељеног села Корита населили у Загорју,
без обзира
да ли су побегли због епидемије или због турског
пустошења. Има места претпоставци да су
неки њихови потомци, из прича својих дедова и очева, знали где се
налазило,
какво је било, како се звало и како је расељено село из којег су некада
побегли њихови преци, пред
невољом која их је
снашла. Знајући то, у новој несрећи која их је задесила у Загорју у
XVIII
веку, неки од њих су се враћали на стара огњишта својих
дедова и прадедова. Такве претпоставке нису без основа. Заснивамо их на
следећим чињеницама: досељеници из
Загорја су се населили на место на којем је у XV
и
XVI
веку (а
вероватно и касније) било насељено село Корито, о којем смо напред
говорили; новом насељу на старом месту дали су
опет
име Корито.
Из свега напред реченог произилази да тврђење
професора Маринка Станојевића да Корито спада у
новија и релативно млада села можемо само условно
прихватити, и то само уколико се ради о последњем насељавању. Верујемо
да би
он, да је располагао подацима које ми сада имамо на основу
најновијих
истраживања др Душанке Бојанић, и сам другачије писао.
По нашем мишљењу, тачнија формулација би
требало да
гласи: садашње село Корито поново је
насељено у другој половини XVIII
века на истом месту где је било претходно село и са
истим
именом. Немамо тачне податке о величини
села у време формирања али у сваком случају, на основу каснијих
података можемо претпоставити да
је било нешто више од десетак домаћинстава са стотинак до сто педесет
становника. О постојању села на овом месту, поред прича старијих житеља
села,
постоје и многобројни материјални докази. Многи сељаци су орући њиве у
том
пределу, налазили предмете домаћинства,
делове зграда, алатке и разне друге предмете којима су се служили
њихови
становници. Илија Ј. Живковић, чији је дом и сада ту на Ћосином броду у
малом засеоку
који се данас зове Качебовац, преоравајући свој воћњак, недалеко од
куће,
поред других ситнијих предмета нашао је и камени жрвањ, којим су ранији
становници села млели жито и камену
со. Не можемо са сигурношћу тврдити да ли је тај жрвањ припадао
становницима овог
насеља или пак житељима ранијег села Корита из XV
и XVI
века које се налазило на истом месту, јер то
није нико научно утврдио.
СЕЛО У СЕЛИШТУ
Када
су, пре и у току I српског
устанка, преко Кадибогаза и Корита, долином Коритске реке,
почеле све
чешће да иду
веће турске и српске војске највероватније је извршено још једно
пресељавање породица које тек што су се сместиле у Кориту. Тачно време
нам
није познато, али је ово, највероватнија претпоставка, из следећих
разлога:
прелаз Кадибогаз и тимочка долина били су важна комуникација између
Видина и Ниша. Када се 1807. год. појавио Хајдук Вељко са устаницима у
Тимоку, Турци су је користили за
пребацивање војске у Тимок. У стратегији турске операције 1807. год.
против српских устаника, били су нарочито
важни прелаз Кадибогаз и превој Св. Никола у Гургусовачком крају, које
су Срби
непрекидно држали у својим рукама,
чиме су биле пресечене везе Видина са Нишом.
Јованчов
камен и Тумбер
Хајдук Вељко није водио своје устаничке чете ради
опсаде Белограчика том главном комуникацијом,
долином Коритске реке, већ јужније од ње, преко планине на Кадибогаз и
у Загорје. То се може
закључити и на основу једне приче која се још у Кориту преноси.
Миодрагу Тодоровићу,
пензионеру, причао је његов прадед Петар Тодоровић из
фамилије Стојанковаца да је у њиховој
колиби, на месту Миладинова преслап, спавао Хајдук Вељко у време I
српског
устанка. То се место налази јужно од села између планинског врха
Јованчов камен и нешто нижег Великог тумбера. Изгледа да је Вељко са
својим хајдуцима од Петруше,
уз Малу реку и Тумбу, па потом планинским косама
прешао у околину Белограчика и да је на том путу у Тумбу и на
Миладиновом преслапу преноћио са војском, ради веће безбедности. Такав
пут би био у скаду са
Вељковом хајдучком војском чија је тактика
била да се изненада појави тамо где их нико не очекује и стигне путем
који није уобичајен.
То је, наравно, само могућа претпоставка, а
историјска је чињеница да је Хајдук Вељко
неуспешно опседао Белограчик, чије утврђење - град није могао да
заузме, као што је чињеница да је спавао на Миладиновом преслапу.
Српски устаници су правилно оценили стратегијски и
практичан значај превоја Кадибогаз и
долине Коритске реке за успешну борбу у Тимоку и бочно осигурање
моравске долине где су се и водиле одлучујуће борбе са Турцима. Зато су
их, углавном, држали у
својим рукама током ратовања од 1807. до
1813.године што је, видећемо касније, било одлучујуће за ослобођење и
укључивање Корита у састав слободне Србије.
Када је 1813.год. (година пропасти I српског устанка), на Србију
упућена
јака турска војска: из Видина, узводно Тимоком, преко Вршке чуке из
Загорја и Белограчика на Кадибогаз, предео
Тимока већим делом беше рпустео. Што
год је могло побећи из овог краја, све је избегло раније у унутрашњост
Србије. Они пак, који су остали, предали
су се Турцима. Турци су
се светили српском становништву, које је било пришло устаницима и
учествовало у борбама против њих. На основу
сазнања и казивања старих Корићана
село се током тих бурних времена, када су долином Коритске реке и преко
Кадибогаза ишле војне јединице у
оба правца и после паљења села од стране Турака, преселило на
безбедније
место, ван те главне комуникације. За
насеље је, у то време, било важно да се налази на најбезбеднијем, а не
на
најпогоднијем месту. Ново, безбедно место, где се село преселило, зове
се данас Селиште.
Налази се на северу од првобитног насеља
на Ћосином броду. Није у кориту Коритске реке и у непосредној близини
пута,
заклоњено Малом и Љиљанином гламом у чијем се под-ножју с друте стране
налази. Са северне и
североисточне стране ново место граничило
се брдом Раженичиште и Китком. У непосредној близини села налазило се
водом богато врело, које је имало
довољно чисте воде за све становнике
села. Место је било врло добро изабрано, иако је простор био скучен и
није се могло ни по диму приметити са
пута долином реке, којим су Турци
ишли. На том месту село је остало до ослобођења (1833. год.), а и данас
се ту налази четрдесетак плацева и тачно
се зна који је којој фамилији
припадао. И на овом месту село је било врло збијеног типа, а имало је
око 40 кућа пред ослобођење. Субаша који је држао
Корито и Салаш, живео је у Селишту, где су Турци имали и караулу.
Кнез Милош је после ослобођења 1833 год. одредио осам нових места за
граничне страже према Турској: Рзавац, Грамада, Глог, Коренатац,
Алдинци, Клисура-Кадибогаз и Вратарница. На садашњем месту Кадибогаза
подигнута је караула и постављена стража чији је задатак био да чува
границу и спречава прелаз преко ње.
Први Српско-Турски
рат отпочео је 20. јуна 1876 год. Вођен је од јуна до октобра.
Кнез Милан
Обреновић објавио је у Делиграду, главном граду одбране Србије,
прокламацију о ступању у рат са Турском у савезу са Црном Гором за
коначно ослобођење од Турака. Границу према Турској на Кадибогазу
чували су плаћени пандури, караулџије. Када је рат објављен, турске
трупе су растерале граничаре и заузеле Ново Корито, крећући према
Тимоку. Тада је из Књажевца стигао мајор Кирјејев са својим
добровољцима и српским резервним трупама. Тој војсци су ради појачања
пред напад на Турску послати у Корито Колубарски батаљон а један од
старешина батаљона био је и наредник ђак, несвршени питомац Војне
академије, Живојин Мишић, касније прослављени српски војвода.
У првом балканском
рату
1912.год Ново Корито није страдало јер су ратне операције вођене
на другој страни.
У другом балкаском
рату село
је страдало теже него у ранијим ратовима. Бугари су 5.јула 1913 год.
заузели Ново Корито и продужили даље према Краљевом Селу. Бугари су у
том рату запалили Ново Корито и нову школску зграду. Српска војска је
до ногу потукла Бугаре и они су после више пораза затражили мир.
У српско-турском и српско-буагрском рату 1913. погинула су из Новог
Корита 2 поднаредника и 10 војника. Ратовали су поново са Бугарима
1915. год. и били под окупацијом до 1918. год.
Ново Корито у
другом
светском рату:
Још од јесени 1940. војни обавезници налазе се у својим ратним
јединицама, касније бивају мобилисани и по наредби спроведени у
заробљеништво, њих 136. У окупираној земљи Недић формира Владу, војску,
полицију; јављају се паравојске: четници Косте Пећанца, Љотићеви
добровољци.. У то време у селу раде инжењеријске војне јединице
које граде разне војне објекте за одбрану, а такође се организује
и илегални рад, чување рањених партизана итд. Најјачи утицај на сељаке
у Новом Кориту и у целом Тимоку, имао је Милун Минић, који је одржавао
састанке у селу и припреме ѕа борбу са паролом '' Борба за слободу''.
27. Новембра 1941. год. Новокорићани су се први пут срели и видели са
партизанима. У 1942. год. за Ново Корито су за посебно памћење неколико
догађаја: оснивање сеоских организација НОП-а, разоружање финанса,
акција ''окупатору ни зрно жита'', долазак за стално Недићеве пољске
страже, погибија народног хероја Милуна Минића, хапшење веће групе
сеоских активиста. У јесен 1942. и почетком зиме 1943. год. у селу раде
све организације, пре свега на прикупљању оружја и муниције, односно
одеће и обуће. Група партизана стиже у Ново Корито, масовна хапшења,
појава четника Драже Михајловића, терор окупатора и његових слугу у
1943.години. Зима 1943-44 под окупацијом, у село долазе четници,
узимају храну, све што им треба, малтретирају људе, бију их, одводе и
хапсе. 10 Октобра 1944 је ослобођен Књажевац а одмах и Ново Корито и
цела Тимочка крајина.
Део тekstа који је преузет из књиге ''Књига о Новом Кориту, селу на
Кадибогазу'' -Петар Крстић, Илија Петковић, Божин Јовановић
ЖИВОТ У СЕЛУ И НЕКИ
ОБИЧАЈИ
Већ смо поменули да је Корито било село збијеног
типа, можда најгушће насељено у Тимоку.Томе су
свакако допринели и услови на терену: мало погодног места за куће и
доста простора да се стаје за стоку
изграде по синору. Поред куће није било
места за споредне зграде за стоку, нарочито ситну, већ су их подизали
на ободу ретких заравни, на падинама,
лискама и брдима, где је било испаше и жира.
Први досељеници су бирали место где ће се населити, а
касније је другима субаша одређивао место
и величину поседа према броју чланова породице и мушких глава. Поред
пропланака, било је и много шума за крчење, чиме се добијала плодна
земља за садњу житарица
и поврћа, неопходних за исхрану становништва, али и ливаде за сено,
потребно за прехрану стоке током зиме. Земљиште је брдовито. Нешто мало
равнији делови су поред река и речица којих
је било доста. Највеће и најпогодније
површине за обраду су: Поље, Лице, Спискорница, Корито, Бостаниште,
Бегличко гувно, Голема орница. Поред река на мањим
заравнима биле су баште за гајење повћа: паприка, лук, купус,
краставац, пасуљ
и др.
Називи појединих делова атара често говоре и о
њиховој намени, као: Поље - говори да се ту
сејало жито, Бостаниште - за сађење бостана, Раженичиште - сејала се
раж,
Лечовиње - сађена лећа (сочиво), Голема ливада и Ливађе - где су биле
ливаде и Коњарник - где су вероватно
рани-је напасани и чувани коњи. Ево како је настао
назив потеса „Пејина пади-на". У време
масовног досељавања Загораца у Тимок и даље у Мораву и Шумадију, селила
су се и два брата са породицама. На
дрвена кола без шина натоварили су ствари, а
чланови породице су гонили ситну и крупну стоку. Циљ им је био Морава.
Једном од браће поломе се кола у пределу Јованчов дол. Он је, са
својима заостао да их
поправи, а други брат продужи пут. Оправка је
потрајала. Турчин - ага, власник те земље где је Пеја застао, видевши
их на својој имовини, дође и упита га шта ће ту. Када
му овај објасни, Турчин га понуди да не иде даље, већ да од њега купи
ту
земљу. Било је то време када су Турци наслућивали свој крај и јевтино
продавали земљу. Они су се нагодили, с тим што је Пеја
дао нешто пара, колико је могао и
стоку. По том Пеји, читава једна падина коју је купио добила је име.
Потомак тога Пеје (Петра) Цветко Петровић,
добио је назив „аџија" (зато што је његова
имовина купљена од аге).
За неке називе постоје и легенде. Једна од њих везана
је за брдо „Јанћин дел" на истоку села.
Легенда каже да је Турчин упао у кућу лепе девојке Јане коју је био
заволео, узео је и побегао са њом. Јанин брат,
трагајући за сестром, најзад је нађе на том брду, на скровитом месту,
заједно
са Турчином и у његовом наручју. Немогавши да поднесе
ту срамоту и призор, убије и Јану и
Турчина. И по тој Јани брдо је добило име „Јанћин дел", а место њене
погибије „Јанћина падина".
Неки називи говоре и много више, као нпр.
„Спискорница". Тај назив настао је од
речи Спахијска орница, што значи да је тај најравнији и најбољи део
земље припадао спахији. То је почетак
читлучења које је захватило Загорје у XVIII веку
и који се, ето, јавља и у Кориту.
Говорили смо само о неким називима предела (места,
потеса). Много детаљније и стручније о
топонимији (називи потеса, предела) и о антропонимији (имена и надимци
људи) у Новом Кориту написао је др ЉубишаРајковић Кожељац у раду
"Ономастика
Тимока", САНУ, Београд 1990.
год. стр 186 - 196.
Прве куће које су називали „иже" прављене су од
дрвених греда и плетеног прућа. Биле су
облепљене блатом од специјалне земље и плеве, покривене раженом сламом.
Куће су
градили прилично брзо и просто, а и како не би,
када су морали често да се пресељавају. „Ижа кривуљача"33 била је
округлог облика и имала је
само једно одељење. „Иже" су биле, обично, без прозора. Имале су по
неки уски. прорез, а осветљење су добијале
преко димњака дању, а од пламена са огњишта у
мраку. Коришћене су и лојанице и паздерке. На средини „иже" налазило се
огњиште на којем је стално горела ватра
или је угљевље било запретано. Огњиште је, и по намени и у стварности,
било центар живота у кући и за време док је она
била „ижа кривуљача" и касније када је
имала више одељења, од којих се оно са огњиштем
увек звало „ижа". Око огњишта су се, у хладне дане, окупљали сви
чланови породице који нису на послу ван куће;
око њега су се, често у пепелу, играла деца.
Поред огњишта су и спавали. На огњишту су припремали храну, а крај њега
су јели. Ту су се одржавала породична
договарања и доносиле одлуке за рад у домаћинству.
Поред њега су Корићани примали и частили
госте, суседе и родбину. Ватра са огњишта је непрекидно осветљавала и
грејала „ижу". Огњиште са вечном ватром је било
нека врста светилишта: жаром са огњишта и тамјаном
су кадили славски колач. Оно је у свести
Корићана имало митски значај, са паганским елементима, али
истовремено и патриотски. Бранимо своје огњиште! За њих је оно било
персонификација породице, завичаја; гинуло се
ради одбране огњишта. Без огњишта
није било живота.
Огањ су ложили ситнијим буковим цепаницама и
чворовима, ређе церовим и другим, а подстицали
га разним сакупљеним суварцима и сувим гранама „вршиња" од
лисника, чије су лишће претходно обрстиле овце
и козе; често је полако тињајући и држећи ватру, горео и понеки
„ботур" (пањ). Обгорела цепаница („главња") и жар су преко
лета, када привремено није било потребе за ватром, запретавани у пепео,
чиме је
успоравано сагоревање и чувана ватра да се не
угаси. Изнад средине огњишта стално су
висиле вериге: најпре од дреновог дрвета, а касније од кованог железа.
Без њих
се огњиште није могло замислити. Оне су служиле да се окачи бакрач у
којем се кувала вода, млеко или сурутка, топила се
маст и кувала храна за стоку. Изнад њих су биле „врлине" на
којима се у
јесен сушило месо, а служиле су и за брзо сушење одеће укућана и
постељине. Железни саџак је био неопходан за кување и печење
јела у земљаној или бакарној посуди, а
пре њега или без њега, у исте сврхе служила су три камена, учвршћена у
огњишту. Место жарача, за џарање ватре, ради њеног
сталног одржавања и распоређивања жара, Корићани су употребљавали
подебљи дренов штап, са куком на једном крају која је
служила за подизање „црепње" (црепуље) и
„вршњака" (поклопца). Затим су, у исте сврхе, почели користити
железну
„острушку", која је на другом крају била проширена и истањена, са
оштрим ивицама, те је служила и за стругање наћве и „круга" после
мешења хлеба. По томе је и
добила одговарајуће име.
Гвоздени „ожег" је био свакодневно потребан и
врло користан; личио је на ашов, само је био
нешто мањи и служио за узимање жара са огњишта ради посипања
„вршњака", испод којег су се пекли хлеб, месо
и гибаница; затим за посипањје хлеба жаром, када се
пекао у пепелу и жару и за разношење жара у
друге просторије ради њиховог загревања за време хладних ноћи. Жар су
стављали у напрснуте и за печење хлеба неупотребљиве „црепње" или
мангале и тако бар мало
загревали собе у којима се спавало. Много
касније почели су да набављају плехане пећи. Сиромашнији сељаци су дуго
за ове послове и потребе користили поломљене земљане посуде (грне,
крчаг, паница). Ништа, чак ни
крхотине, које могу нечему да користе,
није бацано, већ им је само мењана намена.
Хлеб су жене месиле у посуди коју су звале
„н'чви" (наћве); најчешће је то било омање
дрвено корито, а касније су грађене и масивније наћве које су стално
биле издигнуте од земље и покривене
пртеним или мелезним комадом дебелог
платна, који су звале „месаљ". Умешено и „доспело" тесто жене су
преносиле на „крут". Ту су му давале жељени облик и помоћу њега су га
лакше, без промене облика, убацивале у
загрејану „црепњу" или пепео, ради печења. Округлу „црепњу" су
поклапале такође округлом плеханом посудом
званом „вршњак", полулоптастог изгледа. Њега су засипале жаром и
пепелом
са огњишта. Црепуље су израђивали сами сељаци, од специјалне добро
умешене земље, те су биле доста масивне и тешке, а
„вршњак" су куповали од сеоских занатлија и
путујућих Цигана. У „црепњи" су жене,
поред хлеба, у посебној земљаној или плеханој посуди пекле и „баницу"
(гибаницу), месо и друга јела. „Обђе"
(коре) за гибаницу су развијале на „кругу" оклагијом („растакаљћа").
Велика бакарни калаисани „кот'л" (бакрач) и мало „котле" биле су
незамењиве посуде од којих је по
једна била стално окачена на вериги са топлом водом за разне послове
око
судова: у њима је кувано млеко,
„сирутка", справљан качамак, доношена вода са кладенца, а служили су и
за фарбање вуне и сл. послове. Бакрачи и
„ведра" су служили и за мужу оваца и
подсиривање млека. Калаисани бакарни тигањ са дугом дршком је
свакодневно употребљаван за пржење „пржена",
справљање запршке и за многобројне друге
послове око припремања хране. Јела
(„варива") су жене „вариле" (кувале) углавном у земљаним грнцима
различитих величина, а служиле су их на ниској трпези „соври" у
земљаним и дрвеним паницама из којих су укућани
кусали дрвеним „ложицама"
(кашикама) седећи на ниским троножним столичицама око трпезе.
Корићани су увек имали довољно добрих крупних дрвених
„судова" (посуда), као што су каце,
качице, чабрићи и бурад разних величина, које су израђивали приучени
мајстори у селу; у њима су киселили купус,
паприку, дивље крушке, остављали сир и чували вино
и ракију. Те су судове израђивали од буковог,
храстовог, дудовог, а ређе од других врста дрвета; заједничко им је
било што су обручи у почетку били искључиво од посебно припремљених
обељених и расцепљених лескових прутова, а потом су, постепено и према
могућностима, почели користити и железни обруч од шине.
Од пољопривредних алатки су имали рало, најпре без
гвозденог раоника, а касније са њим, мотику,
трнокоп, секиру, косу, срп, сврдло и чекић.
Од превозних средстава имали су саонице које су на
брдовитом терену користили и лети и зими.
Само по неко је имао кола, без шина на точковима. Кола са четири точка
без шина Корићани су ретко користили и то углавном за превоз снопова
житарица, сена и сламе на
равнијим деловима терена око села, јер су била
подједнако непогодна и тешка за вучу узбрдо и спуштање низбрдо, ситном
и слабом запрегом. Радије су
употребљавали кола са само два точка „колесар" за довожење тежих
искрчених
стабала, грађе и цепаница са неравнијих делова атара; предњи крај
терета су
учвршћивали на „колесару" конопцима, а задњи се вукао по земљи.
За
превоз житарица, за ситније разноврсне терете
и послове у селу, за довожење жита и
допремање брашна из воденице, превоз поврћа из баште (градине) на
„колесар" су стављали „котарку" исплетену од
лескових или врбових прутова, која је личила
на већи полуелипсасти кош, висине до седамдесетак сантиметара. Конопце
су у почетку, као и друге потрепштине, сељаци израђивали сами,
упредањем посебно
припремљеног „лика", добијеног љуштењем
унутрашњег дела коре меких лишћара (липа, врба, леска и сл.). Ти
конопци су били дебели, груби и крути, те су их при употреби
редовно квасили водом да би били чвршћи и
савитљивији. Касније, са повећањем производње конопље, израђивали су их
и од
конопљиних влакана, те су били знатно тањи, чвршћи и дуготрајнији. По
томе што
су упредани од конопље, конопци су и добили
име.
Главно занимање Корићана било је сточарство. Углавном
су чували ситну стоку: овце, козе и
свиње. Било је домаћистава са по неколико стотина оваца. Од крупне
стоке имали су волове за вучу и коње, који су им служили за јахање,
пренос терета, а и за вршидбу
житарица. Чували су и живину: кокошке,
пловке, ћурке, ређе и гуске.
Производили су све што им је било потребно за људску
исхрану и исхрану стоке. Производили су
кукуруз, пшеницу, раж, овас, просо и разно поврће, од ратарских
производа, а од сточарских месо, млеко, сир, маст,
масло, мед и др.
Од одеће и обуће, такође, производили су скоро све:
опанке од сушене воловске или свињске коже;
чарапе, гуњ, „бревенеци", кабанице, сукман и др. били су од вуне, коју
су сами плели, шили, ткали и фарбали;
кошуље и гаће израђиване су од грубог платна
конопље, које су такође сами производили.
Куповали су алат, а за исхрану: со, ређе шећер и
зејтин, за облачење само неке од
женских одевних предмета: мараму, чипку, памучно платно. Све остало
производили су сами.
Такву привреду називамо натуралном привредом.
Карактеристична је не само за читаво време под
Турцима, него и касније. Новца и промета робе било је мало. Промет се
углавном обављао разменом.
Исхрана је била прилично једнолична, али природна и
здрава. Качамак од кукурузног брашна, затим хлеб од раженог, а ређе од
пшеничног брашна; а од поврћа су највише користили пасуљ, паприку,
купус, боб и
„лечу" (сочиво); од сточарских производа млеко, сир, масло, ређе
месо и то првенствено овчије и живинско, маст и јаја. Маст
од свиња није имало свако домаћинство,
али је зато готово свако имало масло које је било врло укусно, а
добијало се мућкањем „бучкањем" млека у специјалном
дрвеном суду, цилиндричног облика, који су звали
„бучка". Понеко домаћинство имало је пчеле;
чуване су примитивно у вршкарама, а налазили су понекад ројеве пчела и
мед у шуми, у неким шупљим буквама. Назив једног дела атара села
„Пчелинска река" упућује на то
да је ту, близу границе на Кадибогазу, било
доста баш таквих ројева пчела, које су се ројиле у шупљинама букава и
другог дрвећа. Секиром су исецали дрво да би дошли до саћа са медом.
Зато је и настао израз „Упала му
секира у мед".
Од пића су више производили ракију од „репљанће"
или од дудова и дивљих крушака него вино.
Од воћа су имали највише дивљих крушака, трешања и
дудова, затим киселки (ситне киселе јабуке)
и дрењина („дренће"). шљива нису имали. Воће су употребљавали у
сировом стању, али су знали да га и примитивно конзервирају и сачувају
за зиму. Садили су и
бостан.
Дворишта су била неограђена или ограђена трњем и шибљем. У дворишту су
се налазиле „стасине": амбар, који је био нешто више одигнут од земље и
имао „пресак" у којем су држали пшеницу,
раж, овас, просо; кош за кукуруз; кошара за крупну стоку са јаслима;
„плевња" за чување сена и сламе, а чували су
их и у стоговима; казаница је служила за печење ракије а „кочина" за
чување свиња и живине. Све су ове
зграде грађене од дрвета и лесковог и
врбовог прућа и облепљене блатом. Нису сва домаћинства имала све ове
„стасине", већ само она богатија,
док су сиромашни имали само по неку од њих. Оно што су сва домаћинства
имала,
био је трап. На оцедном месту, у дворишту,
ископа се јама која се обложи сламом, напуни се воћем или поврћем, пре
свега
кромпиром. Потом се покрије сламом и затрпа
добро утабаном земљом да не пропушта воду; с једне стране оста ви се
отвор, који се посебо затвара, а кроз њега се,
у току зиме, ваде намирнице из трапа. Био
је то примитиван, али ефикасан начин за очување свежег поврћа и воћа
преко зиме. Домаћинства су имала и по више трапова.
Тај начин очувања зимнице одржао се у Кориту дуго, све док људи нису
почели да граде прописне подруме. У дворишту се
налазила и по нека воћка, најчешће дуд или
„репљанка". Воћњаке нису имали. У посебно ограђеном делу чувао се
празилук, до листа затрпан у земљу. То се
називало „лукарник". У близини куће или колибе
некад посебно ограђене ако их је било више, чувале су се „трмке"-
кошнице
са пчелама.
Свако домаћинство је имало у пољу појату и друге
„стасине" за овчаре, овце, коње и
свиње кад је било жира. Појате су подизане на земљишту којејето
домаћинство искрчило, где је имало највише
земље, али, по правилу, у близини још неискрчених
шума и незаузетих утрина које су служиле за испашу стоке.
Појата је имала колибу за овчара, а за овце и козе
„послон" и „трљак". Све су
те стаје, такође, грађене од дрвета, прућа и сламе. Овчар, по правилу
старији човек или жена, уз понеког дечака,
био је стално са стоком и дању и ноћу, јер се стока морала штитити од
дивљих
звери и у ту сврху чували су велике овчарске
псе. Храну од куће је доносио неко од чланова домаћинства. У време
муже, овчар је добијао још по неког помоћника, да би се на време
помузло млеко, подсирио сир и
спремио у чаброве. Пошто су овчари боравили,
углавном, у појатама са стоком и зими и лети, то су оне, по правилу,
грађене као и куће, а ређе, нарочито оне у
којима је овчар боравио само преко лета, грађене су само од дрвених
облица и
сламе. Биле су у основи округле а на врху зашиљене, те су их због тога
називали „шиљће". Појате (колибе) су грађене по
целом синору, а највише их је било у Костичкој реци, Ливађу,
Пестрвнику,
Радичевској потаци, Тумби, Циганском долу,
Чуминој реци, Дубрави, Пејиној падини, а затим у Големом Суидолу,
Дрочини, Китки, Падини, Шопуру, Подвенцу, Кориту, Раженичишту и другим
мањим потесима.
Врло су значајне и интересантне биле „бачије".
Удружило би се по неколико домаћинстава да
заједнички чувају овце и козе преко лета у време интензивних пољских
радова и муже стоке. На Ђурђевдан (у пролеће)
сакупе овце и козе и свако своје помузе. Измери се тако добијено млеко
и према количини млека одреди се сваком домаћинству
број дана и време када ће бити на „бачији".
За време „бачија" сво млеко припада једном домаћинству. Буљуке оваца и
коза преко целог лета чувају један или два
овчара, а остали им, било у новцу, било на неки
други начин то надокнађују или свако
домаћинство у време када је на „бачији" чува читаво стадо. По завршетку
сезоне муже (у јесен), свако би поново
узимао своју стоку. Био је то врло добар и целисходан начин узајамног
испомагања у време пољских радова.
Климатске прилике у селу нису баш повољне. Зиме су дуге и хладне са
доста снега, а лета кратка и жарка, права
континентална клима. Западни ветар, који дува
из долине Тимока, доноси кишу. Зато сељаци у току лета често забринуто
гледају у Тупижницу и Маглен да виде има ли магле,
јер је то најбољи знак да ће бити кише. Источни
ветар - кошава, је сув и хладан са много јачим
ударима и по правилу није доносио кишу; дувао је дуже него западни
ветар.
Укупно гледано, наши су претци, под турским ропством,
у време распадања турског феудалног система и у условима потпуне
натуралне привреде, живели доста примитивним животом, испуњеним
страхом и неизвесношћу. Склањајући се од
већих невоља, селили су се из Корита у Селиште. Са забринутошћу су
гледали своју децу и мушку и женску бојећи се да им Турци не учине
какво зло. И празнике,
којих није било мало, проводили су тихо.
Ослушкивали су вести из ослобођене Србије и очекивали ослобођење са
нестрпљењем и великим надама.
Најзад је (1833.год.) дошло ослобођење Тимочке
крајине од турског ропства, а потом и ослобођење
Корита. Био је то најзначајнији догађај у историји села. Народ Корита
тај радосни дан дочекао је у Селишту, придружујући се општој радости и
одушевљењу које је
захватило целу Тимочку крајину.
ПРОМЕНА ИМЕНА СЕЛА И
НОВО
ПРЕСЕЉЕЊЕ
После ослобођења село Корито је, у административном
погледу, припадало Капетанији
заглавској, Нахија гургусовачка. У истој капетанији постојало је још
једно село Корито, садашње Старо Корито и село је
морало да мења име. Најпре су га назвали
Загорско Корито, Корито Горње, затим Корито Ново, а потом је
добило садашње име Ново Корито.
Две године по ослобођењу отпочело је још једно,
последње пресељавање села. У ослобођеној земљи
наши преци изабрали су заиста најпогодније место. У то време село је,
према попису становништва из 1834.године имало 40 кућа и било је једно
од већих села.
Петруша је, на пример, имала 13, Јелашница
24, Шарбановац 3. Само је Ошљане имало више и то 69 кућа.
Ново село се заселило на обалама Коритске и Врелске
реке. Непосредно изнад села уздижу се
следећа брда и гламе: Јованчов камен са својом каменом
куполом правилног облика, затим Мали и Велики Тумбер, Јанкин дел,
Љиљанина глама, Јојинска глама, Тупан, Чука, Мала и Голема глама и
Лопушанска (Кожуварска) глама. Коритска
река извире код садашњег
Кадибогаза, на самој граници са Бугарском. Успут до села прима низ
потока и поточића као: Јованчов поток, Коњарски
поток, Ливађски поток, Пестрвску
реку, Дол, Костичку реку, Ганчин дол, Цигански дол, Врелску реку и
Суводолски поток. Коритска река се од
Ошљана, пошто прими још доста потока
и поточића, назива Клисура до ушћа у Тимок.
|
|
|
